Ovo su zle sudbine mučenika s freske u Prebilovcima: Stanu bivši đaci silovali pa zaklali, Obren bio solunski doborovoljac, dobio zemlju u Srbiji, ipak...
Ovde se slavi. Ovde se već deceniju ne drži opelo. Jer oni su sveci. U redu najboljih, postradalih. Ne sme biti suza. Sveti mučenici prebilovački i ostali hercegovački doslovce nas i gledaju s freske rađene po njihovim fotografijama. Jer Prebilovci su u svemu posebni.
Hram Vaskrsenja Hristovog, jedinstven u pravoslavlju. Tako neobičan, tako lep. Arhitekta Predrag Ristić je u ovoj smirujućoj građevini, uklopljenoj u hercegovački ambijent, tako bogat kamenom, sve ispričao. Čudno je, a opet zadivljujuće, sesti u amfiteatar pred ulazom crkve. Ali i važno, jer amfiteatri su još od antike bili pozornica za tragediju. Na evropskoj pozornici Drugog svetskog rata ovakve tragedije još nije bilo. Više od 500 žena i dece iz Prebilovaca samo u jednom danu - 6. avgusta 1941, ustaše su žive bacile u jamu Golubinku. Posle tragedije gledamo - vaskrsenje! Doslovce. Otuda je i Hram Vaskrsenja Hristovog donekle i rađen po uzoru na Crkvu Hristovog groba. Iako je 36 ognjišta zanavek ugašeno, a na njima i 59 porodica, Prebilovci su vaskrsli!
Levo, u paraklisu gledaju nas Prebilovčani u seljačkom odelu, s kapama, žene, pa i devojčice u maramama, nevina deca sa ispruženim rukama i majka s bebom u naručju. Ništa zlikovcima nije bilo sveto.
Na fresci Svetih mučenika prebilovačkih je simbolično 59 osoba za 59 ugašenih porodica. Mučenika koje je SPC kanonizovala 2015, u godini kada i bi osveštan ovaj hram. Koji niče na mestu Crkve Sabora srpskih svetitelja i kripte joj u kojoj su bile kosti oko 4.000 Srba, izvađene iz 13 hercegovačkih jama 1990. Baš na Blagu Mariju '91. blaženopočivši patrijarh Pavle služio je opelo nad kostima mučenika, koje behu u 168 sanduka.
- Prebilovci su izabrani kao zajedničko počivalište svih stradalnika, jer su prebilovačka deca, a 284 ih je živo bačeno u Golubinku, i žene simbol najvećeg stradanja - veli crkvenjak Aleksa Dragićević.
Ali ni mrtvi nisu imali mira. Već 7. juna 1992. hrvatska vojska zauzima selo, koje je danima granatirala. Pale sve do jedne kuće, pa bombom "krmačom" od 250 kg dižu u vazduh hram i kosturnicu. Poravnavaju teren i prave smetlište!
Tek 2007. doći će vreme da se traže kosti mučenika, koje maltene izmrvljene stadoše u svega sedam sanduka. I dočekaše novi hram i kriptu, ovde u centralnom delu crkve, čije zidove ne krase freske, već imena nevinih žrtava. Od poda do svoda, pa i na spratu. Dočekaše i da, konačno, postanu sveti. Od tada ih slavimo 6. avgusta.
Sveštenik, dvojica Prebilovčana čija kuća se ugasi, ćerka Tripkova koju silovaše pa ubiše, učiteljica kojoj isto učiniše njeni nekadašnji đaci, čovek koji je kao dobrovoljac probio Solunski front... Sve njih simbolično je freskopisac Aleksandar Živadinović preslikao s fotografija, a da prikaže stradanje svih. Stvarni, kao da su živi. Ovo je priča o njihovim životima, koji su ugašeni krvave 1941, kad u selu od oko 1.000 duša pretekoše 172.
Stana Arnaut
Učiteljicu u školi bivši đaci silovali pa zaklali
Biblioteka "Sveta Stana Arnaut" - nevelika u isto tako nevelikoj nekadašnjoj školi "Sveti kralj Milutin" u Prebilovcima, značajan je čuvar sećanja na zločin i nevino postradale, među kojima posebno mesto ima Prebilovčanima voljena učiteljica. Još devojka, Stana Luke Arnauta, rođena u Metkovićima 1909, pre dolaska na službu u Prebilovce, u kojima će i naći ljubav - deset godina mlađeg Maksima Buluta, bila je učiteljica u Gabeli. I upravo njeni nekadašnji učenici iz Gabele silovaće je u ovoj školi, danas Kulturnom i duhovnom centru "Sveti kralj Milutin", na čijem ulazu je Stanina bista. A unutra, posebno je mesto za repliku Stanine stolice, koja se čuva u Muzeju žrtava genocida u Beogradu.
Kad su se ustaše iživele nad mučenicom, tog 5. avgusta, zaklale su je pred školom i bacile u obližnju Ždrakanovića bašču. Unakaženo telo kasnije će pronaći meštani, a porodica Bulut će je sahraniti zajedno s njenim Maksimom.
- Ustaše su Maksima izvele iz bolesničke postelje i ubile u blizini kuće - veli nam Aleksa Dragićević dok stojimo pred porodičnom grobnicom Milana Buluta, koju mu podigoše sinovi iz drugog braka. Tu su upisana imena ubijenih mu najmilijih '41. - majka Stana, braća Maksim i Vaso, žena Jevrosima i deca Milosavka (11), Kosa (9) i Zdravko od tri godine. I ispod svih njih - Stana Arnaut. Nisu je zaboravili Maksim i Zdravko, Milanovi sinovi, koji dobiše imena po stradalnicima, kao i sva deca iz drugog braka preživelih Prebilovčana.
Obren Suhić
Solunski dobrovoljac, vratio se iz Vojvodine u svoju Hercegovinu
Obren Suhić
Solunski dobrovoljac, vratio se iz Vojvodine u svoju Hercegovinu
Obren (Jove) Suhić imao je 28 godina kad je izbio Prvi svetski rat. Kao podanik tadašnje Austrougarske regrutovan u vojsku, čijim je napadom na Srbiju te 1914. i počeo Veliki rat. Stigao je Obren do Rusije i potom bio jedan od 19 Prebilovčana dobrovoljaca u srpskoj vojsci u Velikom ratu. Iz Rusije, preko Sibira, Mandžurije, Singapura, Bombaja i Sueca stigao je u Solun i Obren sa još petoricom Prebilovčana. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta i tako je silom austrougarski vojnik, a milom srpski kao pobednik ušao u Srbiju. Kao soluncu tadašnji regent Aleksandar Karađorđević daje mu imanje u Velikom Selu u Vojvodini, gde zemlju dobijaju i drugi Prebilovčani dobrovoljci i gde je i danas njihovih potomaka. Ali nije mogao Obren bez svoje Hercegovine. Na imanju ostaje mu ćerka Kosa, kako nam veli Aco Dragićević, koja će i jedina iz Obrenove porodice i preživeti. U jami Golubinki tog 6. avgusta 1941. skončaće mu supruga Đurđa (52), rođena Čavaljuga, sa ćerkama im Marom (26) i Cvijom (14), dok će ustaše u samim Prebilovcima, na Brdu, ubiti ćerke Koviljku - Kovu (20) i Joku (17). Jedinog sina i najmlađeg od Obrenove (55) i Đurđine dece - Jova, kome je bilo svega 11 leta, ustaše će zaklati sa Obrenom 14. avgusta u Morinom otoku pod selom, kad ubiše 48 Prebilovčana koji su se vratili u pusto selo i nisu to mogli preboleti.
Tripko Ćirić
Pusta stoji kuća iz koje ubiše svih 12 čeljadi
Kad kreneš od nekadašnje škole, pa naviše i prođeš sve te kuće Dragićevića, desno s puta ka Grliću je šikara. Koju je neko uspeo probiti, pa se kroz uski putić, zagrnut sraslim vencima od šiblja, skroz povijen, uz ogrebotine, probijaš do kuće Tripka Ćirića. Golih kamenih zidova što su ostali od nje. Još od avgusta 1941, kad se život i ognjište ovde ugasi. Znala sam gde idemo, znala sam celu priču. Ali opet... Malo je reći da je tužno. Potresno. Kroz vrata koja stajaše namesto ove rupe međ ostacima kamenih zidova koji se, evo devetu deceniju, drže, na Blagu Mariju '41. izašli su svi - Tripko, žena mu Stana, od Nadaždina, koji su takođe Prebilovčani, i devet ćerki i najmlađi sin - Slobodan od tri godine.
- Ovde je freskopisan mučenik Trivko Ćirić - podiže ruke Aleksa Dragićević ka dobrodušnom liku, pa nastavlja:
- Tripkovo ognjište je ugašeno te '41. kao i, nažalost, ukupno 36 ognjišta u Prebilovcima. Zaklan je sa svojim sinom Slobodanom od tri godine u naručju, a nađeni su u Dolu ispod sela 5. avgusta. A njegovih devet kćeri i žena odvedene su u Golubinku i žive bačene u tu jamu.
Tripkove ćerke Stana (26), Joka (21), Dara (19) i bliznakinje Sava i Radojka (17), kako je Aleksa Dragić za portal "Prebilovci selo na internetu" preneo pisanje prof. dr Novice V. Vojinovića, silovane su i bačene u jamu, zajedno s majkom i sestrama Stojom (14), Slavojkom (10), Neđom (8) i Angelinom (5).
Stana Ćirić
Silovana pa u jamu bačena
Tik iznad oca Tripka na fresci je ćerka mu Stana Ćirić (26), koju su, kako je napisano, sa još četiri rođene sestre silovale ustaše, pa u jamu Golubinku bacile s majkom joj i četiri najmlađe sestre.
- To je Stana đeveruša - reći će nam Aco Dragićević pod freskom.
A mi gledamo sliku svatova Mileve i Bogdana Medana iz 1938. Obukli svoje najbolje odelo, zakićeni belim maramicama. Mlada i đeveruša podignute drže torbice po poslednjoj modi, da se lepo vide. I nakit je tu, a i čuturica o pojasu buklijaša. Niko ni slutio nije kakva ih zlehuda sudbina čeka.
- Jedno od najstrašnijih je ubistvo Mileve Medan, u devetom mesecu trudnoće. Ustaše su joj rasporile stomak, izvadile mrtvo dete, igrale se njim, pa ga vratile u majku, koju su onda zaklali. I Bogdan je ubijen, a stric je kasnije kod matičara upisao da se dete rodilo 6. avgusta i da je umrlo 6. avgusta. Dao mu je ime Risto. Da ostane zabeleženo - priča Aleksa.
Sa slike troje na fresci - Tripko Ćirić (stoji prvi sleva), ćerka mu Stana - đeveruša (s belim platnom) i Maksim Ždrakanović (čuči, treći sleva).
Maksim Ždrakanović
Ugašena porodica
Ždrakanović, mnogima je čudno prezime. A zapravo je od reči ždraka, koja označava čoveka velikih očiju i prodornog pogleda, kako to objašnjava Aco Dragičević u zborniku radova o Prebilovcima "I ispod sive druge boje žive". Sa centralnog mesta na fresci gleda nas Maksim (Đure) Ždrakanović. Ali pogled je tako miran, bezbrižan. Te '41. glava kuće, imao je 50 leta, i za njim niko nije živ ostao. Strada prvog dana ustaškog napada - 4. avgusta, u Dolu ispod sela. Dva dana kasnije žena mu Anđa (48), rođena Ćuk, biće u nepreglednoj koloni od više od 500 Prebilovčana koje će uz brdo goniti ustaše do stratišta - jame u Šurmancima. Škrka, jedno od šest predivnih jezera Hutovog blata, rezervata prirode, koje je raj na zemlji, tog 8. avgusta, nažalost, biće mesto na kome se zanavek ugasila porodica Maksima Ždrakanovića. Tu su ubijene ćerke mu Stoja (17) i Vasilija (13).
Dušan Blagoje
Sveštenomučenik iz Čapljine
Sveštenik Dušan Blagoje prikazan je, naravno, u odeždi i s krstom u ruci. Zasluženo mesto je našao u paraklosu hrama.
- Mučenik Dušan Blagoje rodom je iz Čapljine, a službovao je u Stocu. Pre nekoliko godina došli su njegovi potomci, koji žive u Srbiji, bilo im je drago da je na fresci - reći će nam Aleksa.
Blagoje je, kako je pisalo SND "Prebilovci", u noći između 22. i 23. juna 1941. bačen u jamu Jagodnjaču (Ržani do), s brojnim parohijanima. Imao je 32 godine, a u istom tekstu objavljena je i fotografija sveštenomučenika s horom stolačke crkve. Većina njih sa slike završila je na stratištima NDH.
Rad grčkog umetnika
Neverovatan živopis
U hramu je i krajnje neobičan živopis. Fascinantan. Ko kakvo delo moderne umetnosti.
- Zaista imamo jedan od najlepših freskopisa, ne samo u Hercegovini, po meni i šire, koje je uradio grčki umetnik Stamatis Skliris. Prikazano je stradanje mučenika, njihovo padanje u ponore jame, ali i njihovo vaskrsenje. Prikazano je da Gospod zaista ne ostavlja svoje stradalnike, već sam razbija lance i katance i vaskrsava naše mučenike. Odavde se šalje poruka pobede života nad smrću jer se to zaista i desilo - reći će nam Aleksa.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
SUTRA: Neverovatna ljubavna priča iz Prebilovaca